Prica

KABALISTIČKA PRIČA KOJA SE ZOVE DLAKAVA ŠAPA   I

RAŠA TODOSIJEVIĆ  

    Danas je u velikom gradu prilično teško kupiti živu kokošku. Medjutim, nisu davno prošla ona gadna vremena kada su ljudi, pritisnuti zlom vlašću i posledicama njene loše uprave, unatrag okretali skazaljke na časovnicima a  svoja pernata blaga skrivali na terasama ili po kupatilima. Zato i nije za čudjenje ako i danas, tu i tamo, u senovitim podnožjima oblakodera, čujemo da neku zgodnu ali ne baš mnogo bistru ženu bije glas da je glupa kao kokoška.

Svima u inat, onako na svoju ruku, ja sam kupio jednu lepu belu kokošku. Ja je nisam kupio da mi izigrava razmaženo kućno ljubimče ili da mi jutrom kokodače na uvo i nudi svežim jajetom. Čvrsto sam rešio da to stvorenje naučim da govori.

 Pošto tečno govorim stotinak jezika, odlučio sam da i to belo pilence naučim da čita, piše i govori srpski. Srpski je moj maternji jezik. Taj jezik ja razumem bolje od drugih jezika, pa sam smatrao da će biti najpametnije da pile počnem  da učim jezik koji ja najbolje znam.

Nažalost, brzo sam došao do zaključka da mi za žudjeni uspeh nedostaje osnovno znanje o kokošijem načinu sprazumevanja. Sve bi moglo da krene kao podmazano, samo kada bi smo kokoška i ja znali da govorimo latinski. Uz pomoć tog mrtvog jezika meni bi bilo jednostavnije da joj objasnim značenje ove ili one srpske reči, ali bi i njoj, iz njene kokošije perspektive, takodje bilo lakše da shvati ono što bih joj ja govorio.

Mogao bih ja, ako je potrebno, i hiljadu puta, jasno i glasno da izgovorim, recimo, reč pegla, i da pritom, sve vreme, u ruci držim tu stvar, tu peglu, dakle taj opipljivi uzor za reč  čije bih značenje želeo da joj utuvim u glavu. No, već sledećeg trena, krenem li ka uzavrelim visinama umnijeg delanja, kročim li u vode čiste filozofije i kovitlace apstrakcije, verovatno bih se našao u grdnim mukama kako da joj objasnim smisao zagrobnog života. Kao i svaku drugu apstrakciju, ni taj  zagrobni život nije lako držati u šaci i njime mahati pred očima bezazlene ptice. Na kraju krajeva, teško je i zamisliti a kamo li  pronaći majstora koji bi bio toliko vešt da bi umeo da napravi učila po kojima bi  jedna civilizovana kokoška mogla da shvati značenje zagrobnog života. Budem li možda pokušao da joj zagrobni život objasnim izokola, opisnim putem, pomoću uljanih slika ili  nekim zgodnim književnim parabolama, ne bih li je time uverio da je pečeno pile obrubljeno rumenim krompirićima i zelenom salatom samo prolazna stanica,  kratak predah na putu ka poljima večnog mira i večnog blaženstva, mislim da ona, zbog očiglednih evolutivnih razlika, ne bi bila  u stanju da shvati mudrost te razudjene filozofske poruke, a još manje da  pojmi svu složenost neposrednog suočavanja sa suštinom poslednje stvari. S pretpostavkom o postojanju drugog sveta i pretpostavkom da na tim pretpostavljenim prostranstvima ima kokošaka, a sva je prilika da ih i tamo može biti, onda se nameće pitanje da li se medju njima nalaze sve kokice koje su do danas rodjene a potom poždrane, ili tamo prebivaju samo probrane kokoške, manje-više bezgrešne ptičice, dakle stvorenja koja se nisu ogrešila ni o kokošije ni o božje zakone pa im Bog dopusti da izdahnu prirodnom smrću, recimo od starosti ili od neke neizlečive kokošije bolesti? Ako se na tim rajskim visinama blaženo šepure sve do danas preminule kokoške, sav taj soj tičica bez izuzetka, onda se postavlja pitanje smisla daljeg intenzivnog usavršavanja industrijske proizvodnje piladi, i njihovih jaja, dabogme, a da ne govorimo o širokoj lepezi moralnih nedoumica koje objektivno mogu da iskrsnu i naprijatno da zazvone na svakoj nebeskoj tribini  na kojoj bi se potegla stručna rasprava o tom problemu. Ja zaista nemam ništa protiv kokošaka ali, da se razumemo, Raj, bar onako kako ga ja vidim, sigurno nije smišljen kao monumentalni kokošinjac već, pretpostavljam, kao pristojno i mirno boravište za sve umorne pravednike koji su željni tišine, čistog planinskog vazduha i večnog odmora. Konačno, valja se upitati šta biva sa grešnim kokoškama? Odlazi li ta nesretna perad u svoj ili naš Pakao? Kljuca li ta živina sred našeg ili sred njihovog Čistilišta? I, da dodam: ima li morala na Nebu?

Spoznam li da mi moj prirodjeni kulturtregersku dar, pa ni moja neizmerna mašta,  nisu dovoljno snažno pogonsko gorivo da ko mudri Dedal preletim uzburkani razvojni jaz koji našu superiornu rasu deli od nje i svih njenih priglupih ptičijih vrsta, neće mi preostati ništa drugo nego da u nekoj od dnevnih novina, najverovatnije u subotnjem izdanju "Večernjih Novosti", u kokošijoj rubrici, objavim oglas u kome ću za nju i za mene tražiti pouzdanog učitelja latinskog jezika i kokošije gramatike. Kada jednog dana ja i moja lepa kokica dobro savladamo latinski, eto mene sa srpskim bukvarom.

                                                                            Raša Todosijević, 1998-99.  Beograd.